Ako ste jedan od onih što redovno prate vesti u medijima
(TV, radio, novine, internet) a uz to posebno obraćate pažnju na političke
vesti onda kada vam neko kaže da ga ne zanima politika prosto ne možete da
verujete, jer jel’te vi sve pratite a nekog to uopšte ne zanima.
Međutim, gotovo je nemoguće, ako ste apolitični, a da vas ne potkači neka politička izjava, emisija, članak, događaj. Čak i da uopšte ne pratite nikakve medije, primetićete kada odete u prodavnicu, na pijacu, u menjačnicu, na benzinsku stanicu, da se stvari menjaju gotovo svakodnevno, cene rastu, a novčanik sve tanji. Ili ako s vremena na vreme čujete da je neko od vaših prijatelja ostao bez posla i trudi se ga nađe mesecima bez rezultata. I eto dodira sa politikom jer naravno sledi pitanje odakle to? Pa čak ako vas zanima samo sport kao vest, isto ćete naići na politiku.
E sad, šta bi sa tim nezavisnim medijima, nezavisnim novinarstvom, mada više volim da koristim reč nekontrolisanim, slobodnim medijima, slobodnim novinarstvom? Pa nema ih i nikada ih nije ni bilo. Postojao je samo privid slobodnih medija. Čak i u vreme Miloševića kada su ljudi masovno kupovali antene po buvljacima da bi gledali NTV Studio B jer su mislili da će dobiti prave, necenzurisane informacije, toga nije bilo. Jedino što se moglo čuti i videti je drugo mišljenje koje je bilo naročito interesantno jer je uvek i po pravilu govorilo o realnom stanju i o tome kako nije sve ružičasto nasuprot slici blagostanja koju su servirali kontrolisani mediji. Zato se tražila bolja antena a nekad i antena više. Isto važi i za radio B 92 koji je u to vreme bio naslušaniji među mlađom populacijom, među studentima, među akademski obrazovanim ljudima, među intelektualnom elitom koja je pokušavala da upali svetlo u tunelu Miloševićevog režima.
Ali, da li je to baš bilo tako? Sa ove distance kada
posmatram mislim da nije. Znali su Sloba i svita šta rade B92, Studio B i
ostali lokalni mediji, i tretirali su ih onako kako se tretiraju deca: pustili
ih da laprdaju, čisto eto da postoji neki ventil da ne eksplodira uzavreli
kotao a kada bi deca preterala onda bi usledile packe: nekad jače i bolne a
nekad samo reda radi da se zna ko je stariji.
Nije Sloba slučajno pao sa vlasti, hteo je on žarko da se
dogovori sa lihvarima i da im da sve što traže ali nisu oni njega hteli više.
Kada se samo setim onog višemesečnog mučenja oko Rambujea, pa zasedanja, pa
pregovaranja, pa hoće bombardovanje pa neće bombardovanje, ali M.Olbrajt je
bila neumoljiva: Slobo, došao ti je kraj, mi smo već spremili ko će da te
zameni i smislili smo način kako to da uradimo. Tako je i bilo, rat, bombe,
moćna ratna mašinerija a u pozadini sve se spremalo za dan posle. I Sloba je uporno
igrao svoju igru, dok su bombe padale pravili su se betonski elementi za brzu
obnovu zemlje posle rata, njegov drug Mrkonjić je odmah krenuo u sveobuhvatnu
obnovu zemlje. Ali i lihvari su se spremali za dan posle, pravljena je
atmosfera kroz nekontrolisane medije da se Sloba legalno, putem izbora skloni.
Sve im je išlo na ruku baš kako su i zamislili. Kad se samo setim Glasa
Amerike, pa lokalnih medija pa tribina, ma svega je tu bilo. Ali ponajviše para
koje je zdušno davao Soroš. Evo najnoviji primer Gadafija, pa valjda je svima
jasno da to nema blage veze sa demokratijom, to je demonstracija sile i moći
lihvara, to je njihov interes i niko na ovom belom svetu nije u stanju da se od
njih odbrani. Ako pomislite bar na tren da je nekom u svetu to pošlo za rukom – varate se, to je samo privid.
Tiha voda breg roni, tako oni sprovode svoje zamisli polako, sistematski, jer vreme je na njihovoj strani.
A B92, kakve veze ima sa celom ovom pričom. Pa ima
itekako veze. Oni su bili privid kod Slobe oni su i dalje privid posle
petooktobarskih promena, kod novih (starih) vlastodržaca. I tada ih je vlast
puštala da stvaraju privid slobodnog, nekontrolisanog, nezavisnog medija a to
radi i današnja vlast. Suština je ostala ista, promenjena je samo boja oklopa. Gde
su onda ti novi, slobodni, nekontrolisani mediji koji će raditi u interesu
građana? Nema ih, na našu veliku žalost a kako stvari stoje neće ih ni biti.
Potrebni su vam dokazi za to? Pa ako iole pratite njihove
vesti, njihove emisije, njihov sajt šta možete da vidite? Jedno veliko ništa! Vrte
se jedne te iste vesti u krug, sa jednim te istim akterima. Recimo, na sajtu,
jedan događa dobije naslov i u par dana taj isti događaj nekoliko puta menja
redosled reči u naslovu. Sigurno ste to primetili. Ista stvar je sa nekom temom
koja tišti građane, konstatuje se problem i onda u zavisnosti od gomile
komentara koje ostavljaju posetioci sajta, taj isti problem se transformiše
kroz različite naslove danima sve dok ne izbledi poseta i komentarisanje.
Pročitajte samo komentare na sajtu B92 na neke od problema
u društvu: svi komentatori se obraćaju direktno, recimo nekom ministru na
njegovu izjavu, kao da očekuju da će on to pročitati i dobro zapamititi pa čak
nešto i preduzeti. Veruju u moć slobodnog medija koji može da im pomogne svojim
uticajem na vlast da radi ono zbog čega i postoji.
Ali od toga nema ništa, čisto gubljenje vremena za
čitanje članka a potom i za njegovo pisanje, a potom i za praćenje pozitivnih
ili negativnih ocena. Da, to čitaju političari, čak i ovi nedodirljivi na
vlasti, ali sve se svodi na srpskog vladara iz prošlosti: šta kaže narod?
odgovor: gunđa! vladar: onda steži kaiš! pa posle nekog vremena, vladar: šta
kaže narod? odgovor: ćuti! vladar: otpuštaj kaiš! Ovakva kvazi slobodna
medijska kuća više odgovara vlasti jer im dođe kao vrsta mernog instrumenta javnog
mnenja dokle mogu da teraju u svojoj bahatosti i neodgovornosti.
I moram vam reći da možete pročitati vrlo, vrlo
argumentovane, smislene i korisne komentare pojedinih posetilaca ali opet sve
to može da se okači mačku o rep. Ono što isto upada u oči je masovna pojava
stranačkih aktivista, bilo da su iz pozicije ili opozicije, sa jasnim ciljevima
odnosno zadacima: pljuvanje suprotne strane i omalovažavanje a sve u cilju
podsticanja salve nezadovoljstva ka istoj. Čak sam ubeđen da se iz nekih
ministarstava javljaju komentatori sa jasnim zadacima odbrane ili ublažavanja
neke malverzacije ili potpuno nebulozne odluke, izjave itd.
Ili recimo zadavanje teme koja ima isključivo
provokativni karakter za gledalište, i onda usledi brdo negativnih komentara i
tako se dobija određeno mišljenje javnog mnenja koje može lepo da posluži
vlasti u kom smeru da naprave zamišljenu krivinu. Gomila je takvih naslova,
tolika gomila da građani jednostavno zaborave sve to a stvarni problem ostaje
da se vuče godinama.
Čak stičem utisak da vlast koja je inače poslušnička,
nesposobna, nestručna i krajnje neodgovorna prema građanima koji su ih izabrali
a samim time i prema državi koju vode, da kada ne znaju kako da postupe u
određenim slučajevima prosto naruče neki članak u medijima da bi ocenili šta
ljudi misle o tome i kako će da reaguju, pa onda shodno rezlutatima preduzimaju
korake ali opet, ne u interesu građana već u svom sopstvenom ili svojih
nalogodavaoca.
Tako je isto bilo sa Insajderom, veliki odjek u javnosti,
dokazan kriminal ljudi koji su u državnom aparatu sa ljudima iz privatnog
biznisa i šta je rezultat? Jedno veliko ništa! Ko je odgovarao krivično, materijalno
ili moralno? Koji političar je podneo ostavku? Koji biznismen je završio u zatvoru
(ne računam one sramne presude, čisto javnosti radi)? Niko!!!
U stvari, to je onaj privid o kome sam pisao: Brankica je poslužila kao odličan ventil nagomilanom nezadovoljstvu građana zbog prevelike krađe i
otimačine koja je bila više nego očigledna godinama, i dobila je packe. Gde je
bio Insajder ranije? Za svaku temu koju je obrađivao je već bilo kasno. Već su
se desile zloupotrebe i nemerljiva šteta. Gde je pravo istraživačko novinarstvo
da spreči malverzaciju koja je u toku, da se isprati ishod celog slučaja, da
neko iz vlasti „padne“ i povuče nogu ostalima? Šta me briga šta se dešavalo pre
5 i 10 godina, to vidim na svakom koraku: automobili od 50 i 100 hiljada evra, stanovi
i kuće basnoslovnih vrednosti, velika većina građana to neće za 100 svojih
života zaraditi, zanima me šta se dešava sada i ko će da zaista odgovara za ovu
propast?
Hoćete primer? Ima ih na gomile, ali da ih ne nabrajam
pojedinačno, sve se svodi na to da ako se pojavi neveliki broj „štrajkača“
(neka namenski uništena fabrika, „demokratski privatizovana“) onda ih puste da
dođu do Nemanjine, okruže ih sa „bojnim kolima“ žandarmerije (čisto da nekom ne
padne napamet neka luda ideja), tu ih ostave da se malo izmore, pa ih primi
neki ćata, pardon danas su to razni savetnici, „menageri“ i ostala moderna
zanimanja, slaže ih (stručno i školovano prevesla) kao po običaju i onda kao u
Slobino vreme: a sad razlaz pa kad shvatite da smo vas slagali vi se ponovo
vratite! I tako nekoliko puta dok ih dobro ne namuče a onda im bace neke mrvice
koje oni prihvate jer vide da je i Bog digao ruke od njih, u stilu daj šta daš.
To što naprave kolaps u saobraćaju, stvore nervozu kod
građana kojima kasne autobusi da se dovuku ili odvuku sa ionako bedno plaćenog
posla, to što neko potroši benzin i vreme začepljen u gužvi, e to nema veze. To
je kao 1 na 111 za ovu vlast jer kao što je običaj kod Srba, oni počnu između
sebe da se glođu i optužuju u stilu: vi Beograđani sve uzeste, mi iz
unutrašnjosti nećemo da vas hranimo, marš odakle ste došli iz Beograda, pa šta
ste hteli tako vam je to u kapitalizmu, hteli ste promene, lupali u šerpe i
lonce, itd.
Extra! Jednim potezom gomila muva! Ali, čekaj malo, šta
ako se pojavi impozantniji broj štrajkača koji traže neka svoja prava, recimo
skorašnji protest seljaka u Vojvodini, ili malinara, koji prete samom svojom
masovnošću i odlučnošću da isteraju pravdu? E onda na scenu stupa represivni
aparat države koji brže bolje preventivno a i ako treba po svaku cenu blokira
dolazak u Beograd ali ovog puta sa izgovorom da niko neće smetati građanima i
blokirati saobraćaj jer je to prevršilo svaku meru. Znači, u nekim slučajevima
može blokada a u nekim ne može, u stvari kako vlastodršci procene kolika je
opasnost po njihove fotelje ali i ono mnogo veće: opasnost od traženja krivca i
njegove odgovornosti ili narodski rečeno „nečije glave“.
B92 je (p)ostao težak smor kao medijska kuća u svakom
pogledu, i zato sam odlučio da ih više ne gledam na TV, da im ne posećujem
sajt, da ne učestvujem u lažnim kritikama ni pozicije ni opozicije. Oni
jednostavno ne vrše dovoljan pritisak na vlast, niti u svojim čuvenim emisijama
niti u svojim vestima niti u svojim komentarima. Oni ne rade u interesu građana
i države. Stopili su se sa ostalima.
Neće me dobiti ni njihovim humanitarnim akcijama jer je najveća humanitarna akcija spašavanje Srbije od ovih nesposobnih, lažljivih, bahatih,
bezobzirnih, drskih, alavih političara a više je nego očigledno da oni nisu
dorasli takvom zadatku.
P.S. Dok sam pisao ovaj članak već su stigli da po ko zna koji put i sa kojim ciljem zaluđuju široki auditorijum, klasična paljevina, pazi ovo:
naslov broj 1, ceo dan se vrti, masovan broj komentara (253), masovna FB (848) i twitter (45) objavljivanja
"Srbi ništa ne rade i neće da rade"
naslov broj 2, pri kraju dana odnosno na samom početku novog dana, još uvek nema komentara ali se očekuju tokom noći i jutra, suština ove iste teme je "hlađenje" posle onolike paljevine na prethodnom naslovu
"Srbi nisu lenji već bedno plaćeni"
a pazi samo izvor oba članka: press
Нема коментара:
Постави коментар